Јутрос сам закаснио са предајом неке документације на факсу, па сам после предавања одлучио да се прошетам градом док се шалтер поново не отвори.

  Имао сам сат времена да изгубим па сам кренуо главном пешачком зоном. Време је било пријатно, па је било доста шетача и пролазника. И обично када нигде не журим (а ретки су такви тренуци), имам обичај да полако посматрам људе и покушавам да погодим ко су у ствари.

   Било је пуно људи данас на улици. Пуно тмурних лица, пуно насмејаних очију, пуно лепих девојака, пуно живота. И свако од њих имао је други циљ данас.  Ено тамо, ено су бака и дека из оближње зграде. Придржвајући једно друго руком испод лакта и ослањајући се другом на штап, полако су се мицали кроз ужурбану масу. Они се нису журили. Нису ни имали потребе. Желели су само да мало осете овај брзи живот, и да се подсете да су срећни што су добар део живота проживели у време када сат није био толико неопходан.

  Испред мене је сада нека цура у фенси јакници и тесним панталоницама. Плавичаста коса сеже јој до рамена и таласа се у ритму њеног хода, а скупоцени парфем мирише сада целом улицом. Помислих "Ето како се живи у модерном и брзом животу.". "Ту-ру-ту-ру, Ту-ру-ту-ру , Ту-ру-ту-р-ту " - чује се позната Нокијина мелодија и девојка отвара малену ташницу која јој је све време стајала око рамена, отвара поклопац ружичастог телефона и јавља се: "Хало." И да ли нас нова технологија више удаљава или спаја? Тешко питање.

   Али тада сам већ стигао до краја пешачке зоне. Враћам се назад. У центру сам сео на клупицу како бих изгубио још петнаестак минута. А онда је наишла она. Прва девојка у коју сам се озбиљно заљубио и која ме је увек одбијала. Сигурно је нисам видео више од четири године, мада сам је препознао одмах. Није се много променила. Још увек је лепа. Стајала је са дечком неко време, а онда су се разишли. Она је кренула у мом правцу. Гледао сам је све време. "Не верујем да ме се сећа, прошло је толико времена". Погледала ме је кратко и наставила даље. Затим ме је опет погледала и мало успорила корак. Наставила је даље. Ништа нисам могао да урадим. Не верујем да ме се сећа јер смо ипак "два различита света". Ја сам одувек био повучен, она није волела такве, али ми је данас и овај поглед био довољан. Срећан сам. 

  Погледао сам на сат. "Још петнаестак минута. Стижем." Кренуо сам ка факсу. 

 Поента:

  Врема лети, време нас гази, а ја стојим и ћутим. Ето, то не ваља.