Данас сам се враћао пешице са факса. И тако обично пролазим поред једног  малог обданишта. Овога пута у дворишту обданишта била је једна групица мале деце са својим мајкама. Мало даље од њих једна девојчица се спушта низ неку металну конструкцију онако како не би требало, то јест онако како нико осим ње није пробао. Када је стигла до земље окреће се осталима и виче:

    - "Људи, људи, видите како сам се спустила!"

Одговара јој девојчица из групице:

    -"Нисмо ми људи, ми смо деца."