<---део први

  И тако се створила идеја Милфилма.

  А следећи филм по реду осмислила је моја сестра. Такође је био једноставне структуре. Значи у позадини се мењају слике, док се чује њен глас која као неки детектив открива (измишљену) причу о неком њеном другу кога зову Гагајац. Био је то рођендански поклон, а филм се звао "Досије Гагајац".

 Тада сам доста и помогао сестри као монтажер, па сам и ту научио још пуно ствари о Вегасу.

  Убрзо је на ред дошао и још један мањи филмчић одрађен за два-три сата али ништа велико.

  Онда сам са сестром дошао на идеју да одрадимо филм другарици, која је била главни фактор и у неку руку покретач Милфилма, Ани. Хтео сам да буде мало већи и занимљивији пројекат од претходних па сам хтео да убацимо и неки видео запис. Међутим, све што смо имали од нечега што би нам дало неки видео запис био је дигитални фото-апарат од целих 16 мегабајта то јест целих 45 секунди снимања. Тешко бих могао да снимим све што сам замислио са њим.

  Зато је у том тренутку на сцену наступио мој колега са факса и дугогодишњи пријатељ са својим фото-апаратом и целих 256 мегабајта у њему. То је било довољно за чак једанаест минута непрекидног снимања. Међутим, колега је имао још и праву камеру, мада доста старију, па смо одлучили да је испробамо. :) И откуд сад па овај смајли одједном, питаћете се. Можда ће вам бити јасније чим прочитате следећи пасус.

  Дакле, одлучили смо да испробамо камеру тачно у тренутку када већи део града није желео ни да пригвири напољу, а тек да се шета у центру. И то не зато што смо нас двојица изашли да снимамо филм, па као стиде се. :) Ништа није падало, био је чист ваздух, сати негде око 3 поподне. Чудно, нигде људи. Али чекај да видимо. Топломер.... у реду, барометар..... око нормале, термометар ...... хм, изгледа да се опет покварио, али, чекај показује неке чудне бројке, па још неки знак пре тога, хм. Гледам ја онај термометар, гледа он мене па смо на крају установили да је температура била ту негде око -10 степени по Целзијусовој скали. Лепо. 

  И тако смо умотани у јакне и капе шетали градом док су нас људи чудно гледали. Као, сви се склањају, сви једва чекају да оду кући или на неко топло место, а они се лагано шетају и још снимају. "Туристи", можда је неко помислио. Но тог дана се све лепо завршило и нико није касније ни назебо.

  Али, прошло је још месец дана кад смо наставили са радом. Вероватно је узрок томе био и онај популарни јануарско-фебруарски испитни рок. 

  Сада сам са сестром кришом добављао неке Анине слике са разноразних свечаности и екскурзија које ћемо касније употребити у филму и окупљао Анине другове, другарице и браћу како би свако од њих рекао понешто лепо о њој. Супер. Још само недељу дана. Имали смо материјала. Сада је све то требало укомпоновати. На сцену ступа моја сестра и пише текст који ће пратити урађене клипове са Аниним друштвом и браћом и сликама. Још само два дана.

  Поподне завршавамо клип за најаву у филм и нешто касније почињем са монтажом. И невероватно: за сву ону "шетњу" од сигурно три сата по граду уклопио сам целих два минута уводне шпице. Али, вредело је. Испало је симпатично. Затим сам као коментатор читао текстове о Ани (на забавном нивоу) док су у позадини ишле њене слике, затим монтирао неколико клипова где неки њен друг или другарица говоре о томе каква је кад се љути (или нешто друго), затим опет причао, па клипови, и све то пратило је текст. Онда сам се уморио.

  Наставила је моја сестра да прича. Мало сам и ја монтирао, а онда је одавно прошла поноћ, па смо решили да се одморимо па да наставимо сутра. Невоља је била у томе што је Ани био сутра рођендан. Био је увече, снаћићемо се до тада.

  Суртадан је све било готово до 6 поподне. Рођендан је у 8. Пуштам да се све изрендерује. Биће забавно.

  5 до 8. Није готово. Ипак одлазимо и носимо поклон који смо раније припремили. За пола сата ћу да се "искрадем" и да донесем филм. Код Ане је сво друштво већ било ту, и сви су знали (наравно не и Ана). Чим смо ушли: "Где је, где је?", "Јел' сте понели?", "Кад ћете да га пустите". И док сам обуздавао масу ;) таман је прошло време за "искрадање" по филм.

  "Идем по неку музику да ти донесем" - рекох Ани док сам се "искрадао". Наравно, ништа није посумњала. Када сам донео филм, пустио сам "музику", и Ана није ни посумњала зашто су се сви унервозили и нестрпљиво чекају нешто да почне на екрану њеног компјутера. Али, када је схватила да је "музика" у ствари филм само је рекла "Нисте ваљда.", али још увек није знала ништа.

  Одјавна шпица и порука "Драга Ана, срећан 20. рођендан". Сви су задовољни, а Ана не може да дође до даха од узбуђења. Свиђа јој се. И сигурно ни пола ствари није чула које су на филму речене, али свиђа јој се. Успех. Ипак је све вредело.

  Имао сам за овај филм пуно идеја око реализације, али било је мало времена и простора, али је ипак на крају све добро урађено.  Био је ово један израз захвалности другарици са којом се дружим још од рођења.

                                                                                                     КРАЈ

  Био је ово почетак Милфилма. Следећи филм је нешто другачији и спада у нове филмове.