<<Црвенкапица

Царево ново одело 

  Негде далеко, у давно прошло време, живљаше један путујући кројач који се нађе у непознатој му земљи. Е сад, кројачи који лутају, од једног места до другог, се обично држе по страни и пазе да не прекораче границе локалне пристојности. Овај кројач, међутим, био је преко мере дружељубив и није знао шта где доликује, па се убрзо обрео у месној кафани, упражњавајући алкохол, угрожавајући лични простор тамо запослених жена, и причајући приче без наравоученија, о котлокрпама, скупљачима ђубрива и другим трговцима. 

  Кафанџија се пожали полицији, па ова дочепа кројача и одвуче га пред цара. К'о што се могло и очекивати, цео живот, проведен с вером у апсолутну легитимност монархије и урођену супериорност мушкарца, начинио је од цара таштог и не баш мудрог тиранина. Кројач уочи ове црте и одлучи да их искористи у сопствену корист.

  Цар упита: "Имаш ли какву посладњу жељу, пре него што те занавек истерам из свог домена утицаја?"

  Кројач одговори: "Тек то, да ми његово величанство дозволи част да му сачиним нову краљевску гардеробу. Наиме, донесох са собом специјалну тканину која је тако ретка и фина да само одређени људи могу да је виде - она врста људи какву бисте само пожелети могли у свом краљевству - људи који су политички подобни, морално исправни, интелектуално превејани, културолошки толерантни, и који не пуше, не пију, не смеју се на мушке шовинистичке вицеве,не гледају превише телевизију, не слушају народну музику, и не распаљују често роштиљ."

  Пошто је један тренутак размишљао, цар му услиши молбу. Ласкала му је ова фашистичка и тестостероном крцата идеја да царство и његови становници постоје само да би допринели његовом добром изглледу. То ти је исто као да ти је жена победница избора за мис, па помножиш тај осећај са 100.000.

  Наравно, никаква толико проређена тканина није постојал. Године проведене у животу изван граница нормалног друштва натерале су кројача да развије сопствени морални кодекс који га је обавезивао да, у име независних занатлија свих земаља, превари и осрамоти цара. Тако, пошто је вредно радио, успео је да увери цара да сече и спаја делове тканине која, у најстрожем објективном смислу стварности, није постојала.

  Када је кројач објавио да је завршио, цар се погледа у свом новом оделу у огледалу. Док је стајао тамо, го к'о на дан рођења, јасно се видело како су дуге године експлоатације сељаштва, претвориле његово тело у ружну масу набреклог, белог меса. И цар, наравно, виде све то, али се претвараше да види дивну, политички подобну, одору.  Да се подичи својим новим сјајем, наредио је да се следећег дана одржи парада.

  Следећег јутра, његови поданици оивичише улице дуж којих ће проћи царева поворка. Прочуло се о царевом новом оделу, које су могли да виде само просветљени људи, који воде рачуна о свом здрављу, и сви су били решени да се покажу већим правомишљеником од комшије.

  Парада је кренула уз велики жамор. Док је цар промарширавао своју бледу, надувену, патријаршку телесину низ улицу, сви су гласно о-ох-овали и у-ух-овали пред његовим новим оделом. Сви, осим једног дечака који повика: "Цар је го!"

  Поворка се заустави. Цар направи предах. Мук се прели по гомили. А онда, један брзоумни сељак повика:

  "Ма, не. Цар само промовише животни стил који негира неопходност облачења!"

  Весели узвици се дигоше из гужве и гомила поскида одећу, па заигра на сунцу, к'о што је природа и била предвидела. Та је замља, од тог дана, баштинила слободу кретања без одеће, те кројач, лишен било каквог извора прихода, спакова иглу и конац, и никада се више ту не појави.

                                                               Три мала прасета>>