<<Три међусобно зависна јарета снебљивца

Рапунцела

    Некада давно живљаше један котлокрпа. Био је веома неповољног материјалног стања. Његов мањак материјалног постигнућа не подразумева да су све котлокрпе економски маргинализоване, или да - ако јесу, заслужују да тако и буде. И, док архетипски котлокрпа у класичним причама за децу увек на крају буде ишибан, ова конкретна особа, била је котлокрпа по занату и само је игром случаја била у неповољном економском положају.

   Котлокрпа и његова жена живели су у колибици одмах до скромног имања локалне вештице. Са свог прозора могли су да виде вештицину, беспрекорно одржавану башту, тај беспрекорни пример покушаја да се природи наметне људска замисао о реду, који тера на повраћање.

   Котлокрпина жена је била трудна, и док је тако гледала на вештицину башту, приједе јој се зелена салата коју је видела тамо да расте. Преклињала је котлокрпу да прескочи ограду и да јој донесе мало салате. Котлокрпа се коначно повинова и једне ноћи прескочи ограду и ослободи неколико главица салате. Али пре него што је успео да се врати, вештица га ухвати.

   Е, па, ова вештица је била веома лишене доброте. (Овим се не подразумева да су све, чак ни да су неке, вештице такве, нити се овим овој конкретној вештици ускраћује право да се влада по оном нахођењу које јој природно дође. Далеко од тога, њено је нахођење без сумње узроковано многим факторима њеног одрастања и социјализације, чије навођење, на жалост, у интересу сажетости, овде морамо да изоставимо).

    Као што је раније речено, вештица је била лишена доброте, а котлокрпа је био изузетно уплашен. Држала га је за оковратник и питала: "Где си пошао са мојом салатом?"

    Котлокрпа је могао да с њом започне расправу око концепта власништва и да устврди да салата по праву "припада" свакоме, ко је гладан и довољно куражан, да је узбере. Уместо тога, чинећи крајње понижавајући призор, преклињао језа милост. "За све је крива моја жена," узвикнуо је, што је карактеристично за мушкарце. "Она је трудна и пријела јој се твоја дивна салата. Молим те, да ме поштедиш. Иако је домаћинство са једним родитељем свакако прихватљиво, молим те да ме не убијеш и да тако не лишиш моје дете стабилне породичне структуре са два родитеља."

   Вештица је тренутак размишљала, онда се остави котлокрпиног врата и без речи нестаде. Захвалан, котлокрпа оде кућиса салатом. Неколико месеци касније, и после агоније бола, које мушкарци никада неће научити да поштују, котлокрпина жена роди лепу, здраву пред-жену. Наденули су беби име Рапунцела, по врсти салате. Недуго после овог, вештица им се појави на вратима, тражећи да јој дају дете и тако јој узврате за поштеду котлокрпиног живота у башти. Шта су могли да раде? Њихов беспомоћни положај у животу, увек их је остављао отвореним за експлоатацију, па су и овога пута осећали да немају алтернативу. Дадоше Рапунцелу вештици, а ова одјури одатле.

    Вештица одведе дете дубоко у шуму и затвори га у високу кулу, чија би симболика морала да буде на први поглед јасна. Ту се Рапунцела задевојчи. Кула није имала врата, нити степеница, ал' је зато могла да се подичи једним прозором, на врху. Једини начин да се било ко успне до прозора био је да му Рапунцела спусти своју дугу, бујну косу, како би се уз њу попео до врха, симболика чега би такође морала да буде на први поглед јасна. 

   Вештица је Рапунцели била једино друштво. Стала би на дно куле и повикала:

                  "Рапунцела, Рапунцела, пусти своје локнице,

                   Како бих се успела уз твоје златне степенице."

   Рапунцела би послушно учинила што би јој било казано. Тако је годинама дозвољавала да њено тело буде експлоатисано ради транспортационих потреба једног другог тела. Вештица је волела музику и научила је Рапунцелу да пева. Много дугих сати провеле су певајући заједно у кули.

   Једног дана, неки млади принц јахао је у близини куле и чуо Рапунцелу како пева. Али, кад је дојахао ближе да нађе извор предивнога тога звука, он угледа вештицу и сакри себе и свог коњоликог компањона међу дрвеће. Гледао је како вештица позива Рапунцелу, како коса пада и како се вештица пење. И, поново је чуо оно красно певање. Касније, кад је вештица коначно напустила кулу и отишла у непознатом правцу, принц изађе из шуме и повика:

                  "Рапунцела, Рапунцела, пусти своје локнице,

                   Како бих се успео уз твоје златне степенице."

   Коса јој се у каскадама расу са прозора и он се успе уз њу.

   Кад је принц угледао Рапунцелу, њена, већа-од-просечне физичка привлачност и њена дуга, бујна коса наведоше га да помисли, како то само зналачко око уме, да је и њен карактер исто тако диван. (Овим нисам хтео да кажем да сви принчеви закључују о карактеру људи само на основу изгледа, нити да одузимам право овом конкретном принцу да чини такве претпоставке. Молим, погледајте оповргавања наведена у претходним пасусима).

   Принц јој каза: "О, прелепа госпо, чух те како певаш док сам јахао овуда на свом коњу. Молим те, да ми опет нешто отпеваш."

   Рапунцела није знала шта да мисли о овој особи, јер никада раније није видела мушкарца, овако изблиза. Изгледао је заиста чудно - голем, длакав по лицу, одисао је неким јаким, тешким мирисом. Из разлога, које није могла да објасни, Рапунцела нађе да јој је ова комбинација унеколико привлачна, те отвори уста да запева.

   "Да си одмах стала!", врисну глас са прозора. Вештица се била вратила!

   "Како .... како си се попела овамо?", питала је Рапунцела.

   "Направила сам додатни комплет косе, за хитне случајеве", рече вештица, хладно износећи чињенице. "А ово, много личи баш на такав случај. Слушај ме, принче! Ја сам саградила ову кулу, да бих држала Рапунцелу даље од мушкараца, какав си ти. Учила сам је певању, вежбајући њен глас годинама. Она ће да остане овде и неће да пева ником осим мени, јер ја сам једина која је истински воли."

   "О проблему ваше међусобне зависности можемо касније да разговарамо", рече принц, "Али прво ми дозволи да чујем... Рапунцелу, је л' тако беше?... да чујем Рапунцелу како пева."

   "НЕ!", врисну вештица, "Бацићу те са куле, доле у оно трновито жбуње, тако да ће очи да ти испадну па ћеш остатак свог живота да луташ около, проклињући своју злу срећу".

   "Можда би ипак желела да размислиш о томе", рече принц, "Знаш, познајем неке људе у једној дискографској кући. Они би веома радо чули... Рапунцела, је л' тако беше? Необично, брзо се памти, претпостављам..."

   "Знала сам! Хоћеш да ми је узмеш!"

   "Не, не, хоћу да наставиш да је школујеш, да је негујеш... како њен менаџер", рече принц. "Онда, када дође време, рецимо, за недељу-две, можеш да одрешиш њен таленат и пустиш га у свет, а ми сви можемо да пограбуљамо готовину."

   Вештица застаде за тренутак, да о овоме размисли, и њен се став видно смекша. Она и принц стадоше да разговарају о уговорима за плочу и видеоспотове, као и о могућим начинима промовисања, укључујући и као-да-су-живе лутке Рапунцела™, са властитим минијатурним стерео Тон-кулама™.

   Док је Рапунцела све то гледала, њена се сумња претвори у одвратност. Годинама је њена коса експлоатисана ради транспортационих циљева других људи. Сада хоће да експлоатишу и њен глас. "Дакле, нагон за силовањем не зависи само од пола", схватила је са уздахом.

   Рапунцела се искра ка прозору а да је не видеше. Искорачи напоље и сиђе низ други комплет своје косе до принчевог коња који га је чекао. Онда скиде косу и понесе је са собом, одјахавши одатле. Тако остави принца и вештицу да се расправљају о приходима и процентима у својој кули фалусног облика.

   Рапунцела одјаха до града и изнајми собу у згради са правим степеницама, Касније је основала непрофитну организацију за слободан развој музике и одсекла косу да би је продала на аукцији у добротворне сврхе. Све дане до краја свог живота, провела је певајући по кафаницама и галеријама слика, увек одбијајући да за новац експлоатише жељу других људи да је чују како пева.

                                                       (наставиће се ...)