Три међусобно зависна јарета снебљивца
Три међусобно зависна јарета снебљивца
Некада давно, на предивном обронку једне планине, живела су три јарета, сва три од исте мајке. Презивали су се Снебљивац, и били су врло везани једно за друго. Током зимских месеци, живели су у бујној, зеленој долини, а њихови еколошки отисци су задржавали најнижи могући ниво.
Да би стигли до овог пашњака, јарићи су морали да пређу мост над једном широком провалијом. Кад су дошли први летњи дани , једно јаре се реши да пређе мост. Ово јаре је било хронолошки најзаосталије у породици, па је постигло најмању супериорност у величини. Дошавши до моста, привеза заштитну кацигу и грчевито се прихвати ограде. Али, кад поче да прелази, однекуд испод моста зачу се претеће режање.
Преко ограде, па на мост, скочи један космати патуљак завидног нивоа прљавштине и наглашених телесних мириса. "Грррррр!", загрме патуљак. "Ја сам чувар овог моста и, премда козе имају право преласка, појешћу сваку која проба."
"Али, зашто, господине Патуљче?", заблеја јаре.
"Јер, ја сам патуљак, и тиме се дичим. А патуљци имају одређене потребе у које спада и храњење јарићима. Биће боље да их уважите - иначе ..."
Јаре се препаде. "Наравно, господине," промуца, "Уколико би вас чињеница да сте ме појели учинила савршенијим патуљком, био бих пресрећан да вам изађем у сусрет. Међутим, ништа не могу да вам обећам, док се не посаветујем са својима. Молим вас да ме извините!" И јаре отрча назад у долину.
Онда се средње јаре попе до моста. Ово јаре је било хронолошки напредније од првог, тако да је уживало и предност у величини (иако га то није учинило бољим нити заслужнијим припадником козје врсте). Управо је хтело да пређе мост, кад га патуљак заустави.
"Природа ме је учини патуљком," рече, "и ја негујем обичаје свог рода. Зар би ми ускратио право да живим свој живот патуљка, најпреданије и најплодније што могу?"
"Ја? Никада!" узвикну јаре гордо.
"Онда остани мирно, ту где си, док не дођем и не поједем те. И немој ни да пробаш да утекнеш; то бих схватио као личну увреду." Он крете да угрожава коитарски простор јарета.
"Међутим," брзо ће јаре, "ја имам веома блиске рођаке. Било би веома себично, с моје стране, да дозволим да будем поједен, а да их не питам за мишљење. Морам и њихова осећања да отпоштујем. Заиста би ми била мрска помисао да им својим одсуством проузрокујем емоционалну напетост, јер их нисам прво ..."
"Иди онда!" узвикну патуљак.
"Дојурићу назад, чим постигнемо консензус", рече јаре. "Не би било у реду, да те држимо у неизвесности."
"Сувише сте љубазни," уздахну патуљак, а јаре отрча назад у долину. Што је бивао гладнији, патуљак се више срдио на јариће. Уколико му не успе да поједе макар једног, жалиће се надлежнима.
Кад треће јаре дође на мост, патуљак виде да је оно готово дупло веће од њега, и да уз то има велике, оштре рогове и тврда, тешка копита. Патуљак осети да убрзано хлапи његова привилегија физичког застрашивања. Док му је страх претварао утробу у пихтије, патуљак паде на колена и поча да преклиње: "О, молим те, молим те да ми опростиш! Користио сам тебе и твоју браћу за постизање сопствених себичних циљева. Не знам шта ме је на то натерало, али увиђам погрешност својих поступака."
Јаре се, такође,, спусти на оно, што би код коза могло да прође за колена и рече, "Хајде, хајде, не можеш сад сву кривицу да преузмеш на себе. Наше присуство и изванредна јестивост су те довели у ову ситуацију. Ја и моја браћа страшно жалимо због тога. Ми тебе треба да молимо да нам опростиш."
Патуљак крете да јеца: "Не, не, све је то моја грешка. Ја сам вам свима претио и малтретирао вас, само сопственог опстанка ради. Стварно сам био себичан!"
Али јаре то просто није хтело да прихвати. "Ми смо били себични. Ми смо се само бринули за сопствену кожу, док смо твоје потребе потпуно занемарили. Молим те, поједи ме сад!"
"Не," рече патуљак, "ти мораш да ме ритнеш са овог моста, због моје неосетљивости и себичности."
"На памет ми не пада да тако нешто урадим," рече јаре, "па, пре свега, ми смо те довели у искушење. Хајде, узми који гриз. Само напред."
"Опет ти кажем," инсистирао је патуљак, устајући, "Овде сам само ја крив. Дај, шутни ме са моста, и уради то брзо."
"Слушај," рече јаре, дижући се до своје пуне висине, "не дам да ико преузме моју кривицу, чак ни ти, поједи ме, да те не распалим по носу."
"Немој ти са мном да се играш за-све-сам-ја-крив, Рогати!"
"Рогати? Ти смрдљива длакава масо! Показаћу ти ја ко је крив!" Пошто изрекоше све то, почеше да се рву и гризу и ударају и шутирају, сваки у настојању да се заогрне плаштом кривице.
Доскакутавши до моста, друга два јарета су одмеравала борбу. Осећајући се кривим, што нису на себе прихватили довољан део кривице, они се придружише оној двојици у вртлогу длака, копита, рогова и зуба. Али, мали мост није био грађен да издржи толики терет. Тресао се и љуљао и на крају се проломио, а патуљак и три међусобно зависна јарета, по презимену Снебљивац, се стрмоглавише у провалију. На путу наниже, сваки од њих осети олакшање, што коначно добија оно што је заслужио, плус, као награду, мало додатне кривице за судбину других.